Pokušavala sam da ostanem tiha, u kampu se sve čuje, ali je to bilo jako teško.

Učinilo mi se da čujem nešto pored šatora, skoro kao da neko pokušava da ga otvori. To me je konačno otreznilo.

Izgleda da smo dobili nove komšije, pa da postavljaju šator. Nisam čula automobil, možda je to već stigao jutarnji voz.

Teškom mukom sam se odvojila od njega i legla na moju vreću na bok. Gledala sam ga, pokušavala da skinem osmeh sa svog lica.

„Dosta je bilo.“ Nije, nije, vriskalo je moje telo.

On se samo osmehnuo, dohvatio onaj svoj zamotuljak iz vreće i izvadio kondom. Lagano ga je otvorio i počeo da ga navlači.

Nemoj, nemoj, dosta je bilo, pokušavala sam da mu kažem, ali me glas nije slušao.

Ima nekoga napolju, čuće nas, pokušavala sam da smislim argumente, ali su se spolja sa svih strana čuli glasovi slični mojima od malo pre.

Kamp se budio i mladi ljubavnici su u glas pevali pesmu životu.

Nagnuo se ka meni sa širokim osmehom punim sreće.

„Nemoj“, jedva sam prošaputala. „Ono sinoć je bilo greška. Moja greška, velika greška. Prevario si devojku zbog mene, nemoj opet.“

Uozbiljio se. Preko lica mu je prešla senka. Sreća je odlepršala.

„U pravu si“, spustio se na lakat i gledao me. Tačnije nije gledao u mene, u moje lice, gledao je u moje telo koje je drhtalo, trzalo se, pokušavalo da mu se približi, da mu kaže, pokaže koliko ga želi.

Stavio je ruku na moj goli stomak, mirno, bez pokreta.

Opet je, kao i ranije, neka silna energija krenula kroz mene od tog dodira i topila me. Izvila sam grudi i stomak napred, ka toj blagoslovenoj, lekovitoj ruci. Glava mi se povila u natrag, oči sam zatvorila.

Možda i nisam, ali nisam videla ništa sem divnih narandžasto-plavih krugova i pruga koji su se preplitali i pretapali.

Kolena su mi se sama povukla na gore, a noge se raširile. Pre njim i za njega. Moje telo se otvaralo. Pred njim i za njega.

Spustio se na bok, podigao moju nogu i prebacio je preko svog ramena. Približio se licem do moje vrele i vlažne pice.

Nije je dodirnuo, samo je udisao glasno, kao da je to najlepši cvet. Osetila sam njegov dah, njegov dah i samo njegov dah. Ništa više na ovome svetu.

Onda sam osetila njegov jezik. Tek laki dodir. Sa strane, tamo gde se sastavljaju noga i telo. Tek laki dodir, a onda je toplim, mekim, vlažnim jezikom prevukao celom dužinom spoja noge, od dole do stomaka. Pa još jednom.

Pomerio se malo, pa je isto uradio i se desnom nogom. Lagano, toplo, vlažno. Pa opet na levoj. Onda me je poljubio. Kao kada mi je ljubio usnu, pa je skupio svojim usnama i zadržao u ustima. Tako mi je ljubio usne i sada, dole. Jednu pa drugu.

Moj izvor je tekao, tekao.

Pritisnuo me je jezikom ispod izvora, čvrsto i meko, kao da pokušava da zaustavi taj tok. Samo ga je pojačao. Jezikom mi je razmakao usne i zaplovio levo i desno, istraživao je odakle taj tok teče. Levo i desno, jače, brže.

Tok se izlivao iz sredine i on ga je našao. Nije mogao da ga zaustavi pa je pokušao da ga posrče, popije. Med. Med i cimet.

Medenim usnama je pošao gore, kružio lagano oko centra moje svesti, mog Univerzuma. Lagano, dugo.

Moje telo je pokušalo da ga nagovori da me tu dodirne, poljubi. Kukovi su se podizali, trzali, šetali, a on je, da me smiri, da umiri pokrete mog tela, zavukao dva prsta pravo u izvor. Da me smiri? Da me umiri?

Prsti su mu klizili sporo i meko, unutra i napolje, levo i desno, gore i dole, unutra i napolje, usne su mu klizile okolo, naokolo, dok mu konačno usna nije slučajno dodirnula moje ispupčeno, željno dugme, prekidač koji me je prebacio iz svesnog u nesvesno. Slučajno?

Za usnom je došao jezik, vreo, vlažan i čvrst, pa druga usna, okružila ga je sasvim, pa poljubac kojim kao da me je celu usisao, uvukao u svoje telo, u svoju dušu.

Usisavao me je, puštao, lizao, ljubio, duvao, sisao, pućkao, grickao...

To je trajalo večnost.

Onda je krenuo na gore, sporo, bez žurbe.

Poljubio mi je pupak, jezikom utrljavao med u njega. Prešao mi je usnama uz ivicu rebara pa se zagnjurio u moje grudi. Sa strane, ispod, između, da bi konačno stigao do bradavica. Ljubio ih je snažno, pomalo grubo, jednu, drugu, uvlačio ih u usta koliko je mogao, stiskao ih, pa je krenuo dalje, do mog vrata.

Telo mu se provlačilo napred, klizalo je levo i desno između mojih raširenih nogu, preko mog mokrog stomaka, povlačilo za sobom moje grudi, golicalo čvrste bradavice.

„Nemoj, nemoj“, šaputala sam, on mi je ljubio usne, prigušio moje reči. „Nemoj“, promrmljala sam.

„Ućuti, ženo“, samo to je rekao, pa je resicu mog uha uvukao u svoja usta.

Ženo?

Da, ja sam bila žena. Možda sam u duši bila sramežljiva devojka, nesigurna u sebe, ali je moje telo bilo telo žene, zrele žene, koja je puna goruće želje očekivala muškarca, telo muškaraca, mog muškarca.

Moje noge su se spremno raširile, kukovi pomerili da ga prime. Nije trebalo da ga usmerava rukom, tela su nam se savršeno sinhronizovala. Lagano je ušao, širio me. Sva sam ustreptala, očekivala ga, želela ga.

Polako je ulazio, sporo, u mojoj svesti nije postojalo ništa drugo, samo taj predivni osećaj širenja i ispunjenosti. Kada je stigao do kraja zadržao se trenutak, beskonačno dugi trenutak, pa ga brzo izvukao skoro do kraja, pa ponovo ulazio polako. To je ponovio još jednom, pa još jednom, svaki put je po malo ubrzavao tempo.

Uskoro nisam znala ni gde se nalazim. Znala sam samo da je na meni, u meni, divan, čvrst, stabilan muškarac koji je tačno znao šta je mom telu potrebno. Izvijala sam se pod njim, pokušavala da osetim što više, da mu pružim što više, da ga upijem, da mu se dam...

Nekoliko puta sam osetila da nam je šator suviše mali, koliko su mi se širile noge. Setila sam se Draganovog šatora i Slavicine noge i skoro se nasmejala. Uostalom, ovo je kamp, ovde se sve čuje, može sve i da se vidi.

Ovde su svi prijatelji, niko nikome neće zameriti što se predaje ljubavi.

Kamp je mesto sa najviše ljubavi na svetu, sa najvećom koncentracijom ljubavi ko kvadratnom metru. Kamp je najlepše mesto na svetu.

Došlo mi je da pevam, da svi znaju da sam srećna.

Opet sam osetila da postajem sve glasnija. Rade me je ljubio, pokušavao da priguši moje glasove, ali mi ni to više nije bilo bitno. Čuli su se i drugi, pa što ne bih i ja. Neka ceo svet zna da vodim ljubav. Ne, ne jebem se, već vodim ljubav. Ljubav. Posle ko zna koliko vremena.

On je ubrzavao tempo, a ja sam mu se predavala. Predavala sam se njemu i tom osećaju ispunjavanja, upijanja, sagorevanja.

Penjala sam se i spuštala, penjala i spuštala, penjala i penjala i penjala i...

Talasi slasti su provalili branu moje svesti i izbrisali sve pred sobom. Narandžasto plava svetlost je bljesnula pred mojim očima, vodopad je žuborio u mojim ušima. Toplota se razlila mojim kostima, stotinu grčeva mi je zaigralo u mišićima.

Stezala sam ga i ječala u talasima, jedan za drugim, pa opet i opet, grčevito ga pritiskala uz sebe. On je usporio ritam, skoro se zaustavio, dovoljno da se polagano smirim, polagano, zatim se malo ubrzao.

Trebalo mu je još pola minuta.

„Šteta što nismo mogli zajedno“, šaputala sam mu na uho dok se smirivao.

„Da imamo samo par dana da naučimo jedan na drugog to bi bilo svaki put. Skoro svaki put“, prevrnuo se na leđa, povukao me sa sobom, na sebe.

„Sa onim mi nije bilo dosta ni par godina“, naslonila sam mu glavu na grudi i osluškivala otkucaje srca. Lagano se smirivao.

„Zar niste to uspeli kada ste živeli zajedno?“

„Ne. On je želeo kuvaricu i spremačicu. Ženu koja će da raširi noge kada mu se digne i da se trudi da zadovolji samo njega. Čak je tražio da napustim posao, kao izraz ljubavi, da mu se predam i posvetim u potpunosti. Ja jako volim svoj posao i to nisam mogla, nisam htela da uradim. Onda me je stalno sumnjičio da ga varam, da neću da napustim posao zbog nekog tamo na poslu, zbog ljubavnika. A on je to bio sve ređe. Prestao je da razmišlja o ženi kao o osobi koja ima svoje potrebe.“

„Njega je izgleda nešto strašno mučilo.“

Možda ga je stvarno nešto mučilo. Možda je trebalo više da se potrudim, da pronađem šta ga je mučilo. Da mu pomognem. Možda sam stvarno ja bila kriva. Ja. Ko bi mogao da bude drugi?

Možda je ipak trebalo da napustim posao. Da sam ga stvarno volela...

Onda sam odjednom shvatila.

Uspravila sam se oslonjena laktovima i šakama na Radetove grudi. Gledala sam ga, gledala mu lice, oči, usta, gledala i počela da se smejem.

„Ti si genije“, obasula sam ga poljupcima.

„Šta je bilo?“

„Shvatila sam. Konačno sam shvatila šta je bio problem, šta ga je mučilo. A ja sam stalno mislila da sam ja kriva za sve, da ja treba da se promenim, da mu se prilagodim, da ga poštujem, volim. Sebe sam opterećivala da ga ne volim dovoljno. Sebe sam uništavala, a nisam shvatila šta je bio problem.“

„Šta je bio problem?“

„Učinila sam najveći mogući greh koji žena može da učini prema muškarcu. Najveći. Neoprostivi. Apsolutno neoprostiv greh.“

„Šta je to?“, podigao je obrve i sa širokim osmehom gledao moje oduševljeno i nasmejano lice.

. . .