Klimnula sam glavom Kaći. Ona se okrenula i ispuzala iz vreće. Meni su krenule suze. Gutala sam ih, da ni glas ne izađe.

Dopuzala je do Todora i izvukla peškir koji je malopre zavlačila ispod njega.

Okrenuo je lice ka njoj. „Šta je? Šta se desilo?“

„Treba mi tvoja pomoć. Strašno mi je potrebna pomoć.“

„Kakva pomoć?“

„Pod užasnim sam stresom. Kada samo pomislim šta su oni hteli da nam urade...“

„To je prošlo. Spavaj, umiri se, stres će proći.“

„Neće proći. Znam da neće. Ti znaš kako da me oslobodiš od stresa. A ja ću da ti se odužim. Smrzao si se, ja ću da te ugrejem.“

„Ne treba. Dobro mi je. Vrati se u vre–“

Zastao je u pola reči. Po poziciji njene ruke bilo mi je jasno gde ga je uhvatila.

„Poslušaj glas razuma“, Kaća mu je šaputala na uho, dodirivala mu školjku usnama i jezikom, liznula je. „Vidiš da mu je potrebno grejanje.“

„Nije. Nemoj. Vrati se tamo.“

„Dobro, ako tebi nije potrebno, nama jeste.“

„Vi ste se odlično ugrejale. Čuo sam.“

„Jesmo. Ali je bolje sa ovom tvojom grejalicom. Treba samo da je utakneš.“

„Imaš ti ko da ti utakne.“

„Imam, ali je daleko. Mrznuću se još par dana ako njega čekam. To bih još nekako i izdržala, ali ono što se desilo, bilo je strašno, užasno.“

„Oni su bili pijani, nije bilo strašno.“

„Rekao je da će nas jebu, pa da nam nabiju one šipke. U obe rupe.“

Todor je okrenuo glavu, glas mu je zadrhtao. „To je rekao?“

„Silovanje bismo i preživele, ali time bi nas ubili. Ubili ili užasno povredili. Spasao si nas, sada bi stvarno mogao još malo da se potrudiš, da nas oslobodiš stresa.“

„Vas? Ja to ne mogu.“

„Samo mene. Njoj je dovoljno što je njen princ spasao.“

„Oslobodite se stresa kao što ste se i grejale.“

„Pokušale smo same, ali ne ide. A trebalo bi da se i ti oslobodiš stresa. Tanja nije imala vremena, koliko vidim. A ovde je puuunooo, puuunooo stresa. Ovo je baš napunjeno i oteklo.“

„Nemoj. Pusti. Za mene to nije bio stres. Takve situacije sam prošao hiljadu puta na treningu.“

„Glas razuma ti navodi bar dva čvrsta razloga da me poslušaš, naš užasan stres i groznu hladnoću. Ako i nećeš da poslušaš glas razuma, poslušaj svoje telo. I tu imaš jedan čvrst razlog da me poslušaš, da legneš na leđa. Veoma čvrst.“

Njena ruka se pokretala uzduž tog „veoma čvrstog razloga“. On se trudio da se tome suprotstavi, ali su mu se, od njene šake i sisa na leđima, glas i mišići topili kao puter na vreloj ringli.

„Nemoj“, jedva je procedio, „Saška je tu...“

„Ne brini za nju, nas dve smo se dogovorile.“

„Dogovorile?“ Pogledao je ka meni, pa je trgnuo glavu, kao da se uplašio mojih krupnih, vlažnih očiju. „Nemam ni kondom...“

„Imam ja“, Kaća se okrenula ka meni. „Daj mi torbicu.“

Njena srebrna torbica je bila pored najlon kese. Dodala sam joj.

„Nemoj, ne bi trebalo“, Tošin glas se gubio u drhtanju njegovog grla.

„Molim te“, Kaća se nagnula preko njega i navlačila mu kondom, „ovo je samo zbog mene. Poludeću od stresa. Sve mi zviždi u ušima. Meni treba pomoć. Ti si mi najbolji prijatelj među momcima, tebi uvek mogu da se obratim za pomoć, zar ne? Sada mi je potrebna pomoć. Jako mi je potrebna pomoć. Moraš to da učiniš. Molim te.“

„Kakva pomoć? Kako?“

„Samo se okreni na leđa. Ništa više. Ja ću sve ostalo.“

Okrenuo sa ka meni i pogledao me. Ja sam sakrila lice u vreću. Možda je trebalo da se okrenem? Nisam mogla.

Disala sam sporo i plitko, da prikrijem šmrcanje.

Podigla sam pogled. Stresla sam glavu i zatreptala. Kroz maglu na očima sam videla kako mu Kaća dugim potezima razvlači kondom preko đoke. Poprilično velikog i veoma tvrdog đoke.

„Ti si devojka mog najboljeg prijatelja“, jedva je izustio.

„Sada nisam“, opkoračila ga je i uhvatila ga rukom između svojih nogu. „Sada sam samo jedna prestrašena devojka kojoj jako lupa srce i kojoj je potrebna pomoć. Hitna pomoć. Veoma hitna.“

Spustila se na njega. „Uh, uh, uh. Ala je ovo dobro.“ Podigla se polagano, pa prepustila gravitaciji. „Ovakva mi pomoć treba, baš ovakva.“

Uhvatila ga je za ruke i podigla ih na svoje grudi. „Vidi kako mi lupa srce. Strašno. Iskočiće iz grudi. Pritisni to malo da se srce smiri. Taaakooo.“

Oslonila se grudima na njegove ruke, rukama na njegove snažne mišice, podigla dupe, pa ga spustila i uzdahnula. Pa još jednom.

Onda je počela isprekidanim potezima da se podiže i navlači, pomera levo i desno, napred i natrag. Trljala je svaki deo svoje unutrašnjosti njegovom moćnom alatkom, disala sve dublje i glasnije.

Zažmurila je, grudi su joj se šetale i muljale u njegovim velikim šakama. Iz grla joj je izilazilo prigušeno stenjanje.

Ja sam počela duboko da dišem. Desna ruka mi je sama skliznula između nogu, leva mi je stegla sisu, trljala i izvlačila bradavicu.

Da li je u redu da gledam moga brata i moju drugaricu kako se jebu?

Nije mi brat.

Nije mi pravi brat.

Da li je u redu da gledam bilo koga kako se jebe?

Pa šta da radim? Da zažmurim? Opet ih čujem. Da im okrenem leđa? Pa opet ih čujem.

Da li bih ja mogla tako da se navlačim na nekoga?

Ne na njega, naravno, ne na njega.

Na nekog drugog.

Možda na Zorana. Na onog kome sam poklonila nevinost.

Pa i onda sam htela baš ovo. Isto ovako.

Da li bih umela ovako? Samo da nisam bila... Da nije tako bolelo.

Kaća je ubrzavala ritam, postajala je sve glasnija, saginjala je glavu, glas joj je bio stegnut, skoro neprepoznatljiv. I tako iz minuta u minut.

Toša je bio miran, samo su mu se obrazi trzali. Zažmurio je na momenat, pa je ponovo gledao. Njene razigrane sise, uglavnom.

Spustio je ruke na njene butine, masirao ih sa spoljne i unutrašnje strane, gledao kao joj sise skakuću i vrte ušiljene bradavice. Milovao joj je slabine, stomak. Vratio je šake na njene grudi, stiskao, gnječio, trljao bradavice između prstiju, pa ih opet spustio.

Tako dva minuta. Pet.

U polumraku sam videla kako su joj se zažarili obrazi, kako joj oči sijaju, kako sve teže i dublje diše. Vazduh se ugrejao, usijao, pun zanosnog mirisa hormona.

On je ponovo podigao ruke i pritisnuo joj grudi. Obuhvatio joj je dojke celom šakom, stisnuo, protrljao bradavice prstima, izvukao ih i držao, gledao kako se tegle dok se njeno telo kreće gore dole sve bržim ritmom.

Povukao je levu ruku i spustio između njihovih tela, dlanom prema gore. Kako se ona podizala i spuštala prsti su mu skliznuli pravo ka njenom klitorisu.

Napravila je još desetak pokreta, sve snažnijih i kraćih, disala je plitko i u trzajima, onda se zgrčila uz snažan izdah i ostala u položaju kifle.

Trenutak.

Ponovo se podigla i spustila.

Trzala se, stenjala, uvijala i grčila više od pola minuta.

Lice joj je bilo kao Sunce na zalasku, široko, sjajno, crveno u plavom sumraku.

Telo joj se umirilo, zubi su joj bljesnuli, osmeh se rascvetao, šumno je disala. Todor je uhvatio obema rukama za butine, za dupe, podigao kao perce desetak santimetara i počeo odozdo da je puni polaganim pokretima.

Ona je još uvek tiho ječala, onda je prvi put otvorila oči, oslonila se na njegove grudi, spustila glavu ka njemu, gledala ga u oči, osmehivala se.

Usne su im se dodirnule, pa se upile. Ona je zamumlala kao medved na košnici.

On je počeo da ubrzava svoje pokrete.

Odjednom se začuo zveket metala ispred šatora. Neko je nagazio na štangle.

Opsovao je.

Začuo se tih i dubok glas spolja. „Tošo, izvini što te ometam u ovom momentu, reci mi samo gde su devojke podigle šator?“

„Perice“, viknula je Kaća, lice joj je zablistalo.

Nekoliko sekundi tišine.

„Todore? Tošo? Je l’ ti to jebeš moju devojku?“

. . .