Волим да посматрам и слушам људе.

Најлепше године сам провела као професор, прво у основној школи, затим у средњој.

Посматрала сам прво оне млађе, када их тек ухвати пубертет, па не знају шта ће са собом и како да приђу оном мистериозном супротном полу који их привлачи као што светлост свеће привлачи мушице. И како понекада опрље своја још неразвијена крилца.

После сам посматрала оне старије, на граници пунолетства, у највећем напону физичке и интелектуалне снаге, док испитују мистериозни свет љубави учећи на сопственим грешкама, како покушавају да схвате шта је то љубав и у чему се она разликује од зова тела и притиска узаврелих хормона.

Сада радим у ИТ индустрији, али не као програмер уљуљкана у неком виртуелном свету.

Радим као саветник, као спона између програмера и корисника, између света пуног бајтова и битова и света пуног жеља, страхова, љубави, љубоморе…

Тај други свет, свет људи и емоција, ме привлачи као шарени цвет пчелу.

Због тога сам одлучила да пишем.

Почела сам да пишем још као клинка. Прву награду сам добила када сам имала 14 година, али од моје 16-те пишем само у глави. Била сам сувише заузета. Стално. То ми је била највећа грешка у животу.

Моја глава је пуна прича и романа. Покушавам да их пустим напоља, једну по једну, да не би направиле хаос око мене.

Надам се да сте прочитали бар једну причу.

Ако мислите да је била вредна читања, реците свима. Ако мислите да није, реците мени.

Да будем ипак озбиљна, било да Вам се ова прича допада или не, молим Вас да одвојите који тренутак да напишете кратку рецензију, макар само пар речи.

Помоћи ћете другима да пронађу ову причу и да уживају у њој, или ћете их опоменути да не губе своје време и новац.

Било би ми веома драго да ми напишете пар речи, као коментар било где на сајту или електронском поштом (marijana@marijanazudic.rs).

Напишите ми шта Вам се у причи допало, а шта није. Помоћи ћете ми да поправим своје писање, да свака наредна прича буде боља.