Posle par minuta oboje smo bili goli. Moje telo je reagovalo na njegove dodire i poljupce, ali dosta mlako.

On je stalno gledao levo i desno, nije se uopšte koncentrisao na mene, sve je to bilo bez žara.

Onda me je povukao za ruku u kupatilo, pravo do najvećeg tuša.

Dok je topla voda šuštala i milovala nas, počeo je da me ljubi i mazi svuda po telu. I dalje je pričao neke nerazumljive gluposti. Topla voda je više učinila da se opustim od njegovih ruku i usana.

Kada mi je došao do uha počeo je da šapuće, jedva čujno, naslonio je usne na moju ušnu školjku.

„Svuda su prislušni uređaji, i ovde.“

Preletala sam pogledom okolo, ništa nisam videla.

„Oni su uplašeni, čak u panici, zato su jako opasni. Ako zaključe da naš direktor ne zna šta si pronašla, oboje smo u opasnosti da nikada ne stignemo do voza. Zbog toga ne smemo nigde da idemo.“

Malo je reći da me je uplašio. Znala sam da je u igri jako puno novca, ali da će neko pokušati da nam učini neko zlo zbog toga, nije mi palo na pamet. Mada, kada bolje razmislim, ljude ubijaju i zbog beznačajnih suma.

„Hotel ima svoje obezbeđenje i ovde smo relativno sigurni. Pravićemo se da vodimo ljubav celo popodne, nadam se da će ih to zadržati da nam ne upadnu u sobu. Valjda će biti toliko tolerantni. Bićemo sigurni tek u vozu. Tek kada voz krene.“

Možda je trebalo da ćutim, da ih ostavim u ubeđenju da ništa nisam pronašla. Naši bi se u firmi brinuli, ali samo do sutra. Da li sam sada stvarno dovela u životnu opasnost i Srećka i sebe?

Srećko je zatvorio tuš i počeo da me briše mekim belim peškirom. Podigla sam ruke i prepustila mu se u celosti, ali njegovi pokreti i trljanje mog tela nisu imali skoro nikakav efekat.

Kako da dokažem da naš direktor zna šta sam pronašla? Jer ako to niko osim mene ne zna... možda niko nikada neće ni saznati. A da kažem Srećku? Da mu šapnem?

Šta ako ga time praktično osudim na smrt? Ne, neće valjda na takav način pokušati da nas spreče.

Jedini razuman način je da se pravim da to već svi znaju. Ne samo ja, ne samo mi, Srećko i ja, već svi.

Ko svi? Pa svi. U našoj firmi, a i ti koji su naručili posao.

Da, oni su najvažniji, ti koji su naručili posao. Onda ne bi imalo smisla da pokušavaju da nas spreče da odemo kući.

Srećko se brzo brisao u tišini. Gledao me je kao da je osetio moje misli i brigu.

Samo, kako će da me pitaju? Nisu ništa pitali za vreme ručka. Da li će pokušati nekim neprijatnim, bolnim metodima? Da li bih i onda mogla da slažem? Možda drogama? Ili poligrafom? Kako da prevarim poligraf?

Možda ako smislim priču pa je ponovim u sebi sto puta. Laž ponovljena sto puta postaje istina, zar ne?

Ako je to ponavljanje mehaničko, neće uspeti.

Ali ako je duboko emotivno? Ako celu priču u svojoj glavi obogatim slikama, zvucima, ljudima? Biće uverljiva. Mora da bude.

Otišli smo do sobe.

Bilo je toplo, legla sam na krevet gola i počela da smišljam priču, da je slikam u svojoj svesti.

Srećko je legao pored mene i počeo da me dodiruje, sporo, nežno, tek vrhovima prstiju. Moje telo je reagovalo mlako, ali ja nisam nikako.

Trebalo bi da me ostavi da smislim priču do kraja. Samo, kako da mu to kažem. Rekao je da treba da se pravimo da vodimo ljubav. Ma kakvo vođenje ljubavi sada, u ovoj situaciji? Ja to ne mogu.

Moram da ponavljam svoju priču, da je obogatim realnim detaljima, da je vidim u slikama, da čujem zvukove, osetim mirise.

Njegovi prsti su klizili i klizili, njegove usne su klizile i klizile, a ja sam u glavi slikala, slušala, mirisala.

Obišao mi je celo telo, uzduž i popreko, svaku ravnu površinu, svaku oblinu, svaki nabor.

Mazio me i tiho pričao, govorio bez prestanka. Neko jedva primetno uzbuđenje se formiralo u mojim mišićima. Tek blage kontrakcije, kada me nešto natera da se istegnem, pa opustim.

Moje telo je reagovalo, ali ja nisam.

Kako je reagovalo? Nisam čak ni primetila. Bar ne previše. Bila sam odsutna. Bila sam u nekom drugom svetu. Bila sam u priči.

Povukao me je da se okrenem na stomak. Kao automat sam ga poslušala, gurnuo mi je jastuk ispod grudi, pomerio mi ruke ispod lica, ja skoro da ništa od toga nisam primetila, misli su mi bile daleko, jako daleko.

Opkoračio me je, smestio svog đoku između mojih guzova, nagnuo se napred i počeo da mi masira leđa na par santimetara levo i desno od kičme.

Počeo je od repnog dela pa do vrata, polagano, bez žurbe. Zatim ramena, pa natrag, oko lopatica, uz rebra, meku bočnu stranu grudi.

Telo mi se opuštalo, prijatno strujanje energije je polazilo njegovih dodira, kako od ruku tako od moje stražnjice na kojoj je sedeo, koju je pritiskao svojim velikim i prilično tvrdim kurcem, i širilo se po celom mom telu.

A ja sam i dalje sklapala i ponavljala svoju priču.

Posle njegovih ruku moju kožu su preuzela njegova usta. Mekim i vlažnim poljupcima, lizanjem i grickanjem, pošao je od mog potiljka i ušiju do listova i peta. Tek u povratku se malo duže zadržao na centralnom delu.

Mazio mi je i masirao stražnjicu, zavlačio prste između nogu, kvasio ih blago, masirao mi picu, onda mi je malo razmakao noge, smestio se opet da sedi na mojim butinama sa đokom između mojih guzova, trljao je kožu o kožu, napred-natrag, povlačio se unazad dok mu đoka nije skliznuo dole, skoro do dušeka.

Pomerio ga je rukom nekoliko puta gore-dole, kvasio glatki vrh, a onda ga je lagano, lagano ugurao u mene.

Sporim ritmom je počeo da ga izvlači i vraća.

To mi je konačno poremetilo koncentraciju.

Da li sam sada prevarila muža?

Ako je ono noćas bio nesrećan slučaj, a jutros pomaganje kolegi zbog važnosti posla, šta je ovo? Spasavanje života, odgovorio je jedan glas u meni, tvog života, da možeš da se vratiš svom detetu. I mužu. Mužu kojeg upravo varam.

Treba da se praviš da vodite ljubav, seti se, rekao je drugi glas. Samo da se pravim? – pitao je prvi. Vrati se u svoju priču, to je sada najvažnije.

Nastavila sam da ponavljam priču, da slikam detalje.

Srećko nije imao nameru da idemo do kraja, ni on ni ja.

Izvukao ga je, opet mi ljubio potiljak i leđa, pa me okrenuo. Ležala sam na leđima i gledala ga, dok sam mislima odlutala daleko.

Daleko od ovog grada, od naše firme, ugovora, novca.

Nisam više mogla da mislim na priču.

Mislila sam na svoje dete, na mog malog sina, na najveću sreću u mom životu.

Da li ću ga ikada više videti?

Suze su mi krenule na oči, a jecaj protresao telo. Srećko mi je stavio prste na usta, da me umiri, da ućutim. Nisam mogla da ćutim, strašna strepnja mi se skupila u srcu. Suze su mi krenule niz obraze.

Spustio je šaku između mojih nogu.

Znala sam šta pokušava – da mi odvuče pažnju, da spreči da potonem.

Raširila sam noge da mu omogućim pristup, potpuno svesno, racionalno, dok su mi se usne trzale. Moje vlažne crvene oči su mu jasno pokazale da to neće uspeti.

On se povukao unazad i zagnjurio između mojih nogu.

...